уторак, 15. јануар 2008.

PISMO INDIJANSKOG POGLAVICE SIJETLA PREDSEDNIKU SAD IZ 1854. GODINE













Godine 1854 „veliki beli poglavica” iz Vašingtona dao je ponudu za veliku oblast indijanske zemlje i Indijancima obećao „rezervat”. Odgovor poglavice Sijetl opisan je kao jedan od najlepših i najdubljih, ikada iznetih, izjava po pitanju čovekove okoline. Grad Sijetl dobio je naziv po poglavici čiji je govor bio odgovor na predloženi Ugovor po kome se Indijanci nagovaraju da prodaju dva miliona ari zemlje za 150.000 dolara.
Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana.

Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kako vi to možete kupiti?

Svaki deo te zemlje svet je za moj narod. Svaka sjajna borova iglica, svaka peščana obala, svaka magla u tamnoj šumi, svaki insekt, sveti su u pamćenju i iskustvu moga naroda. Sokovi koji kolaju kroz drveće nose sećanje na crvenog čoveka. Mrtvi beli ljudi zaboravljaju zemlju svoga rođenja kada odu u šetnju među zvezdama. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu lepu zemlju jer je ona majka crvenog čoveka.

Mi smo deo zemlje i ona je deo nas. Mirisno cveće naše su sestre, jelen, konj, veliki orao, svi oni su naša braća. Stenoviti vrhunci, sočni pašnjaci, toplina tela ponija i čovek - svi pripadaju istoj porodici.

Tako, kad Veliki poglavica iz Washingtona šalje glas da želi kupiti našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto tako da ćemo mi sami moći živeti udobno. On će nam biti otac i mi ćemo biti njegova deca. Mi ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ali to neće biti tako lako. Jer ta zemlja je sveta za nas. Ta sjajna voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate se setiti da je to sveto i morate učiti vašu decu da je to sveto i da svaki odraz u bistroj vodi jezera priča događaje i sećanja moga naroda.

Žubor vode glas je oca moga oca.

Reke su naša braća, one nam utažuju žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo našu zemlju morate se setiti i učiti našu decu da su reke naša braća, i vaša, i morate od sada dati reci dobrotu kakvu biste pružili svakome bratu.

Mi znamo da beli čovek ne razume naš život. Jedan deo zemlje njemu je isti kao i drugi, jer on je stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi. Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kada je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca i ne brine se. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Odnosi se prema majci-zemlji i prema bratu-nebu kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderat će zemlju i ostaviti samo pustoš. Ne znam. Naš način je drugačiji nego vaš. Izgled vaših gradova boli oči crvenog čoveka. A možda je to jer crveni čovek je divlji i ne razume. Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta da se čuje otvaranje listova u proleće ili drhtaj krilaca insekata. A možda je to jer sam divlji i ne razumem. Buka jedino deluje kao uvreda za uši. I šta je to život ako čovek ne može čuti usamljeni krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari?

Ja sam crveni čovek i ne razumem. Indijanac više voli blagi zvuk vetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom. Vazduh je skupocen za crvenog čoveka jer sve živo deli jednaki dah - životinja, drvo, čovek. Beli čovek ne izgleda kao da opaža vazduh koji diše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupio na smrad. Ali ako vam prodamo našu zemlju morate se setiti da je vazduh skupocen za nas, da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah takođe će prihvatiti i njegov poslednji uzdah. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao mesto gde će i beli čovek moći doći da okusi vetar što je zaslađen mirisom poljskog cveća. Tako ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ako odlučimo da prihvatimo, postavit ću jedan uslov: beli čovek mora se odnositi prema životinjama ove zemlje kao prema svojoj braći. Ja sam divljak i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio beli čovek ustrelivši ih iz prolazećeg voza. Ja sam divljak i ne razumijem kako dimeći gvozdeni konj može biti važniji nego bizon koga mi ubijamo samo da ostanemo živi.

Štа je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Štа god se desilo životinjama ubrzo će se dogoditi i čoveku. Sve stvari su povezane. Morate naučiti svoju decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova. Tako da bi oni poštovali zemlju, recite vašoj deci da je zemlja s nama u srodstvu. Učite vašu decu kao što činimo mi s našom da je zemlja naša majka. Štа god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga. To mi znamo: zemlja ne pripada čoveku; čovek pripada zemlji. To mi znamo. Sve stvari povezane su kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane. Štа god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Čovek ne tka tkivo života; on je samo struk u tome. Štа god čini tkanju čini i sebi samome. Čak i beli čovek, čiji Bog govori i šeta s njime kao prijatelj s prijateljem, ne može biti izuzet od zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća posle svega. Videćemo. Jednu stvar znamo, koju će beli čovek jednog dana otkriti - naš Bog je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga vi imate kao što želite imati našu zemlju; ali to ne možete. On je Bog čoveka i njegova samilost jednaka je za crvenoga čoveka kao i za beloga. Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jest prezirati njenog Stvoritelja.

Beli takođe trebaju prolaz; možda brže nego sva druga plemena. Zaprljajte vaš krevet i jedne noći ugušićete se u vlastitom đubretu. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njom kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, tajni delovi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zamrljan brbljajućom žicom. Gde je guštara? Otišla je. Gdje je orao? Otišao je. To je kraj življenja i početak borbe za preživljavanje.




Slapovi Izubre u blizini Bzovika


(Pismo poglavice Sijetla predsedniku SAD Abrahamu Linkolnu, odnosno predsedniku Pirsu, koje se iz sedišta Ujedinjenih nacija svake godine 5. juna šalje svim predsednicima država u svetu kao EKOLOŠKI MANIFEST – opomena šta nam predstoji ako se prema svetu ne ponašamo holistički, shvatanjem da je sve povezano)

3 коментара:

stevo је рекао...

ovakvo ili ovo isto pismo mogli bi poslati i krajiski srbi jer i oni su voljeli svoju zemlju.krajiski srbi bi ovo ili ovakvo pismo mogli poslati na vise adresa: Npr Srbiji. Hrvatskoj, Americi, Njemackoj, Francuskoj, Engleskoj i svima koji su nam mogli pomoci a nisu ...Za vas Stevo Nikolic
stevozivaja@hotmail.com ..uzdravlje...!...?

Анониман је рекао...

divan manifest veze coveka prirode,fascinantno da jedan vodja naroda tako govori(mozda nije sve izgubljeno),ovako izlaganje se postize samo u punoj slobodi duha.

LUNE је рекао...

U potpunosti se slažem sa komentarom....